jkldsg

http://content5.bigoo.ws/letters/style4/s.gif

Moja stara torba je već dala svoje. Više od dvije godine bacanja, natezanja i proživljavanja školskih trauma skupa sa mnom. Nije bila nešto posebno lijepa, no nekako je prirasla mom srčeku, tak da sam je imala dok se nije raspala. Sad je mjesto u njezinom srcu trebala zamjenit nova torba, i našla sam svoju novu ljubav. Pošto sam ipak u školskom razdoblju kad se malo probahatiš i više ne namjeravaš nosit sve knjige, ruksak nije dolazio u obzir, već sam htjela onu torbu koja se nosi preko ramena. I našla sam ju - bila je to ljubav na prvi pogled. Izgledala je jednostavno, u bež boji, baš onak kak sam si zamišljala.
I pala je odluka, bit će moja! Poslala sam mami poruku da kad ide sa posla navrati u taj dućan i kupi tu torbu. Kad sam došla doma dočekala me torba, a ja sva sretna (skačem po sobu, pjevam, plešem). Još stara komentira kako su prodavači nesposobni, ona njima kaže bež boju, a prodavačice kažu da je nemaju, onda moja stara pita a kaj je ovo, a one kažu da nije ona rekla tu boju. A i ti prodavači, ne znaju ni što imaju u svom dućanu.
I tako osvanuo njen prvi školski dan. Naime, dragi je bio kod frendice koja živi blizu mene objasnit njoj i još nekima iz razreda kemiju, pa mi je predložio da se svi nađemo i idemo zajedno u školu (i škole su nam blizu).
Izašla sam iz kuće no cijelo vrijeme je nekaj škripalo kak sam ja hodala. Nije mi bilo jasno, nisam znala u čem je problem, prvo sam pomislila na cipele, no one su bile u redu. No to je ipak bila moja tobra, moja NOVA torba. Kasnim, nemam vremena misliti na škripanje koje je bilo još nepodnošljivije. Zvučala sam ko robot koji nije baš dobro pomazan. Ljudi si isto nisu mogli pomoć, pa su zurili u mene.
I tako se nađem sa dragim, bilo je i cijelo njegovo društvo od kojih neke vidim i prvi put. Samo sam molila u sebi da ne moramo hodat, da lijepo sjednemo na tramvaj i moja će torba biti tiho. Ali ipak sam to ja, pa nisu okolnosti na mojoj strani. Naime, netko je rekao da je bila nesreća te da tramvaji ne voze, te se moramo u školu zaputiti pješice. Naravno, nije meni dosta brukanja, pa se moram i zbrukat pred ljudima za koje želim ostavit dobar dojam, ipak je to društvo od dragog. Naravno, morali su oni pitat od kud to škripanje, pa sam ja kroz stisnute zube nekaj promrmljala kak sam to ja, zapravo moja nova torba. I tako sam ja proizvodila zvukove cijelim putem do škole.
I tako hodajući po školi praćena šripavim zvukom, dođe i sat fizike. Pričam s frendicom i odjedamput iz vedra neba viknem: pa moja torba je roza!! Ona me onak čudno pogleda, i zbunjeno gleda u mene kak sam iznenađena boji svoje torbe. Uglavnom, the point is da sam tek tad shvatila da mi je torba zapravo svijetlo roza, a ne bež kako sam mislila (a i moja mama). Još pitam drugu frendicu da li je stvarno moja torba roza, a ona kaže: pa je, još mi je bilo čudno kak si si kupila rozu torbu.
I tako, otkrila sam svoj novi defekt. Daltonist sam očito. Ma zapravo nisam, al ne znam kako to drugačije objasnit. Pošaljem i dragom poruku, kakve je boje moja nova torba, a on kaže da misli da je plave. Super, sad je i plava. No dobro, njemu se opraštaja jer je on ipak muško i ne obraća pozornost na takve stvari, vjerojatno nije imao pojma koje je boje pa je bubnuo.
I tako, to je anegdota s mojom torbom, koju btw još uvijek nosim. No malo sam je operirala, tak da više ne škripi (jako).


Pozdraffček svima kojima se dao čitat ovako veliki i ne preveć zanimljiv post :o)) pusek